Upeklo avgustovsko Sunce oko Pantelijevadne, omorina i suša ne da izaći iz kuće. Posna i žedna zemlja ispucala a livade se pretvorile u prljage. Lišće požućelo i uvelo a iz kamena isijava toplina i sve prži oko sebe. Izvori pesuhli. Stoka žedna pa je stoji rika a nebo popalo neko sivilo. Iz trošnih kuća ispada kreč i pržina i prijeti da će se oburdati zid. Slameni krovovi lako zapaljivi a vode ni za piće. Njive posušene, sijeno ne rodilo a bliži se jesen a onda duga i snjegopadna zima.
“Kako u zimu ući i iz nje izaći živ?”- zaokupljaše to pitanje Stevana.
Stevan bijaše momak tek stasao u punoj snazi. Otac mu rano preminuo a majka ga mukotrpno podizala uz još pet brata i četiri sestre. Brojna porodica na imanju omalom i posnom a stoke još manje. Svi su poodrasli i za rada ali šta raditi i kako stoke nabaviti. Sirotinja teška na golom kršu.
Tih dana se uveliko momci pripremali da idu u pečalbu. U rudnicima u Aljasku su obljeručke primali zdrave i jake muškarce a najviše su se radovali kad bi iz naših krajeva došli. Surov život i nemaština ljude okamene i naprave od njih gorštake. Dolazili su glasi da je mnogi i stradao u jami. Dosta bi ih dolazilo izlomljeno a oni koji su došli čitavi donosili bi dosta para pa bi im se imetak brzo proširio a porodica živnula. Rijetki su bili ti koji su imali sreće da se zdravo vrate.
Mnogi su željeli ići u pečalbu ali karta do Aljaske je bila dukat. Vrlo je teško bilo snaći pare za put. Ko bi snašao pare išao bi pješke do luke u Zeleniku a onda odatle vaporom preko okeana. Teško je bilo snaći se ali su se na razne načine momci snalazili. Ko je imao dobru njivu dao bi je za dukat. Ili stoku a pogotovo su konji jajićaci bili traženi.
“Šta da ja dam? Kad nemam ni zemlje ni njive,ni stoke ni konja…”-bolno sasu Stevan sebi u prsa.
Danima je sjedio na glavicu više kuće i razmišljao a avgustovsko Sunce prži i ostavlja pustoš.
Bližila se i Velika Gospojina a u selu kod crkve i vašar. Skupiće se momci i đevojke a i staro će sve doći. Doći će i Stevan, nevoljno ali se mora ići. Razlog je bio i to što je u seosku crkvu od strane vladike postavljen da činodejstvuje i mladi pop Gavrilo.
Dan pred samu Gospojinu počeše da se gomilaju oblaci. Zgusnu se nebo a tama popade.Vjetar zahutao i njiše trske i požutjelo lišće. Poče da rominja kiša. Krupne kapi sve jače i jače dok poče pljusak. Sve se obradovalo kiši. Preobraženje bješe prošlo pa se preobrazi i gora i voda i ljeto utuli žarulju i osvježi. Čitavi dan i do kasno u noć padala je jaka kiša. Velika Gospojina osvanu sunčana.
Kod crkve se poče rano skupljati narod. Pop Gavrilo bogosluži. Krenuo svaki berićet sa novim popom. Dugo željena kiša pade, propjevaše ptice i priroda oživlje. Težaci savijene glave uzdigoše blagosiljajući i blagodareći Presvetoj Bogorodici.
I Stevan ispred crkve. Jedini neveseo. Čeka da dođe njegov red da se pričesti i da cjeliva Bogorodicu i Časni Krst. Kad dođe i njegov red, priđe poljubivši popu ruku pa Krst a onda se sagnu da primi sveto pričešće. Kad i to obavi priđe ikoni i ugleda na nju dukat. Oči mu se raširiše i upriješe u njegov zlatni sjaj. Gleda Stevan u njega a njega gleda Bogorodica. Obli ga znoj, uzavre krv u njemu. Tutnji i kuva sve u Stevanu. Taj dukat je spas i njemu i njegovim ukućanima. To mu je karta za rudnik, za bolju budućnost…Uzavreo sav a sjaj dukata mu udario u oči. Počeše i ruke da se tresu a noge zadrhtale. Ne prekrstivši se jedva se sagnu i poljubi ikonu a onda ni sam ne zna kako preko vrata crkve izleće u masu. Niko taj njegov nemir nije ni primjetio. Uz crkvenu kamenu ogradu se uzaslonio i dahće. Srce mu ne kuca nego skače a krupne mu se grudi nadimaju. Bijaše sav znojav a na leđa mu se između pleći napravila pjena. Dugo je sjedio uz ogradu dok se omladina veselila i igrala. Tu ga i noć zateče. Ustade i krenu kući. Na proplanku poviše kuće dugo je stajao i gledao okućnicu. Najzad manu rukom i dugačkim korakom zamče kolskim putem iz sela.
Od toga Velikogospojinskog sabora prođe dosta vremena. Četvrt vijeka minulo. Sve isto. Selo, nemaština, vrućine, suše… Sve je isto samo Stevana nema.
Od te noći niko o njemu nije znao ništa. Kao da je u zemlju propao. Niko ništa nije onaj dan u crkvi ni vidio ni primjetio. Kad ga do zore nije bilo uzbuni mu majka selo koje se dade u potragu za njim. Pretraživali su šume, čatrnje, škripe i jame. Po šumama i planini tražili ali ništa. Dolazili su glasi da je viđen i budili nadu u crnoj majci koja je za njim nosila crninu. Nikad je skinula nije a kako su godine odmicale sve više je tugovala za njim.
Jednoga dana dotrča čovjek do pred kuću Stevanovu glasno dozivajući Janicu njegovu majku uz veselo kliktanje-
“Muštuluk strina! Evo te Sunce ogrijalo, eno ti Stevana.”
Staračko lice ozari vedrina i nevjerica ali izađe ispred kuće. Ugleda čovjeka sa šeširom, moderno odjevenog. Prepozna sina. Jurnuše suze radosnice pa poleće raširenih ruka u zagrljaj sinu. Dugo su stajali zagrljeni. A onda svi ukućani dok se ispitaše baba Janica sazva selo, pucajući iz džeferdara. Kakvo je to slavlje bilo i kava radost. I pop Gavrilo dođe.
Kad se sve razišlo a ostali Janica i Stevan sami, upita ga:
“Moj sinko đe bi toliko vremena? Majka te ožalila davno i za tobom živim crninu nosila.”
“U Aljasku majko. U rudnik provedoh dvadeset i pet ljeta. Odoh onaj dan po vašaru o Gospojinudne. Sjutra je Pantelijev dan i sabor kod crkve. Sve ću vam reći šta bi i kako. Veliko sam bogastvo steko sve zahvaljujući Bogomajci“.
Osvanu. Stevan uranio i kod crkve čeka da pop Gavrilo stigne. Svo se selo skupilo i okolna sela. Svak želi da vidi Stevana. Oni stariji koji su ga znali da vide kako izgleda a oni mlađi radoznali da čuju đe je bio.
Stevan stoji na vrata bogomolje i punu Crnogorsku kapu drži dukata. Uvršita kapa zlatnika svima upada u oči. Niko ništa jasno nije. Kad pop otvori crkvu, uđoše njih dvojica a onda ostali. Napuni se puna crkva naroda a Stevan pruži onu kapu popu Gavrilu i reče:
“Onaj dan na Veliku Gospojinu kad si oče tek stigao u našu crkvu i po prvi put Bogoslužio, ja sam bio u okupljenoj masi. Svi smo se pričešćivali a kad dođe red na mene sageh se da poljubim ikonu i ustima uzeh dukat. Sa njim platih kartu za Aljasku. Zakleh se Bogu i Bogorodici da ću vratiti punu kapu kad se vratim. Evo oče dukati. Bogomajka me čuva i dade mi te zaradih silne pare”.
Pruži Stevan dukate popu pa se prekrsti i poljubi ikonu, glasno govoreći:
“Presveta Bogorodice, majko božija, pomiluj me grešnog i kako rekoh tako i učinjeh. Ti me sačuva u tuđjini i spasi, slava ti vjekovima!”