U KUD „Zahumlje“ su se okupljali sve sami poznanici i prijatelji. Šalili se na račun jedan drugoga, a da se pri tome niko nije ljutio.

 

Jedno veče povede se razgovor o dugovima i dužnicima.

 

  • Kome sam ja dužan, oca mu očinskog, oglasi se Blažo L.

 

Pri tome je zaboravio da su svi uzimali „na lapis“ srećke kod čika Mila K. Milo ustade iza stola, izvadi notes u kojem je vrlo pedantno vodio evidenciju. Svi se ućutaše. On stavi naočare, poče prelistavati onaj notes, prekriži nešto olovkom, pa reče:

 

  • Kućo moja, sad smo kvit. Neću vala za onih deset srećaka da mi goniš oca ni đeda.

 

Nasta smijeh. Blažo se najslađe smijao.

 

Iz knjige „Nikšićke priče“, autora Milutina Mića Mrgudovića.