Kada mi javiše da je Vukota umro iznenada u snu, pomislih “Sretan, kad je već obolio da se ne muči.”
Bio je pusnik dobar čovjek i veliki pametar. U mladosti je kažu bio živa vatra, volio je kavgu i dobru kapljicu a ljepota ga bijaše obdarila mimo ljude. Žene ko žene su voljele takve momke, em lijep em vragolast, salijetale ga na sve strane. Imo ih je više nego svi momci iz sela. Konja jajićaka je imo najboljeg u plemenu. Jado moj to je tada bilo čudo, kakva kola danas i matraci. Kad bi na vašar banuo pa ga zaigrao po poljani sve bi žene ljosnule za njim a kako i ne bi, em zgodan i otresit, onaj dugajlija i fistun a dorat pod njim ni vojvoda ga imo takvog nije. Nego mladost ko mladost brzo minu a on ostade dugo neženjen. Bijaše mu pasalo pedeset godina kad uze takođe dobro posiđelu Pelu. Brzo dobiše dvoje đece. Taman sve kako Bog miluje dok ga ono ne nače bolest isto ko kad grom uždije u kamen pa ga okomi a posle ga kiše i sunce isplaču i isprže te se sam prospe. Eto tako i Vukotu bolest skrha. Ne bolova dugo izdade ga srce te počinu. Osta Pela, sa ono dvoje djece ali će Bog dati da ih izvede na put jer je Vukota odista bio pošten i častan pa se nije ogriješio niošta.
Jednom kad dođoh da ga obiđem i vidim kako je bijaše raspoložen a bi mu i milo što dođoh pa se raspriča o svemu. Ja ga navodim da priča o mladosti ali on ne šće nego me pita je li živ Gorčilo. Rekoh mu da jes a eno mu pasalo godina preko osamdeset. Nasmija se i dobaci- “Pogani su spore”.
-Od toliko braće i setara ko iza groma on ostade samo. Sve ih isprati a ponajgori je bio. Nije mu poganstva bilo u plemenu ni kapetaniji ali ono se šeprtljalo da je najpametniji i najbolji od svih. Eto recmo da kojim slučajem postoji tezga ko na pjaci pa da svak može da izoži svoj mozak i da svi dođu i potrguju koji god oće, svak bi svoj izabrao jer ljudi misle za sebe da su baš oni najbolji i najpametniji. Tako je on mislio da je najodabraniji i najviđeniji. Bog ga nije obdario bio ni visinom ni ljepotom, svaki bi ga od braće mogo nositi pod pazduh i rad raditi, kosu je uzeo od trideset godina a i što bi? Braća radila, kosila i orala a on prut u ruke pa planduj po vazdan. Tako je život sačuvao te danas dura. Mada je bio progovoran nema šta. Znao je lijepo ispričati neku priču a i snititi i slagati ko jedan po jedan majčin sin.
Jednom sam bio sa njim u planinu, čuvasmo buljik brava zajedno. Smješali smo ih i splandovali pod jednu bukvu veliku a onda legli u stranu jedan naspram drugog i zametnuli priču. Valjda mu nešto nadošlo i gorčina se skupila pa odriješi i ispriča mi sve. Izjada se za cijeli život. Jes da je pogan ali mi ga tada bi žao. Zbilja ga svašta i trljalo po vratu. Nego u svoj toj priči i ovo mi došapnu.
Kaže: -Bio sam ti posle rata angažovan od OZNE da tražimo ove škripare i odmetnike. Ne kao redov nego kao došaptač i doušnik. Kad saznaj da se neđe kriju ja dojavi a oni opkoli i povtaj ili pobi. Tada to nije bilo sramota nego podvig biti novoj vlast s ruke a ja mlad i željan dokazivanja pa mi oslačalo. Preko trides sam ih podkazo OZNI. Ali jednom sam premro od stra. Ja ti niz Ljeskov do se spušti u Pelinovo pa nadvisi Mrđenovu jamu i preko Rušovog katuna mislim da izađem na Marinu glavicu i onako zamišljen kroz šiblje se probijam kad me neko dokopa za prsi. Sledih se. Dobro me prodrmusa i zavika: A Gorčilo sad se drži! Kad se pribrah tobož malo prepoznah Sredoja. On je u ratu bio u četnike i tokom čitavoga rata. Branio je selo i nije nikome vodu natrunio. Ali četnici izgubili a nova vlast raspisala za njim poćernicu pa ga traže a on jadan šta će nego u šumu. Dok se dokaže da nije kriv ode glava niz dolinu.
Jedva procijedih kroz zube: O Jevreme prepade me bolan ne bio.
-A nije ti-veli-padalo na um kad si nas podkazivo crvenima i slao u kazamate e sad ćeš viđeti svoga Boga.
Udari me u vilicu stisnutom šakom i padoh iz prve na zemlju a onda me udarao i bio ne znam ni ja koliko. Poslje su me u sjerivu vunu zamozltavali da mi izvuku uboje a i danas mi sijeva kroz krsta od tih batina. Nego šta bi dalje. Kad me dobro izmlatio onda sa njegova dorata skide samar te ga mene metnu na leđa, pritegnu kolane i sve kako treba. I oglav mi turi. Uh muke moje. Onda mi naredi da idem četvoronoške a on za mnom. Sve na domak sela me tako gonio a onda mi reče: Sad ćeš kroz za selo tako i slušaj da ti nije palo na pamet da vrdaš. Na nišanu si mi. Kad dođeš na sred sela zovi da se što više naroda skupi pa onda vikni
-Ja sam špijun i najveća pogan sela. I sve to tri puta ponovi.
Ja ti jadan tako i uradi, sve kako mi reče. Ko za inat svo selo se sjazilo i seire sa mnom. Moga stida tada jadan brate. Posle sam dobio penziju boračku a seljani su se izrugivali i govorili da nije boračka nego špijunska. A najgore od svega mi je što je i Sredoje osto živ i pomilovan pa kad naiđi pored mene svaki put zaviče- A dorušo a išpijune. To mi je teže nego smrt koja evo dolaziti neće kako se zainatila.
E kad mi je to ispričo kako sam se grohotom smijo i cirkuzo sa njim.
I eto brate, ono još dura i živi a ja evo jednom nogom u grob. Što ti je sudbina ljudska