-Još ću vam ispričati o konju i da se razilazimo, za večeras je dosta. Desi li vam se nekad da se pokajete za ono što ispričate, da vam bude krivo? E ja se prije neki dan ujedoh za jezik, kako Bog ne dade te ga ne otkidoh da ne laprdam bez veze. Ama, stari ljudi nijesu bili ludi kad kažu: Prvo smisli i promisli pa kaži! A, ne, ja ti zamlatio ko Maksim po diviziji, orem a ne gledam kako, zabrazdio, a ne znam kuda, đavo mi ga začepio. Kad se izlaprdah, jedan od ovih što sluša se izbeči na mene, pa osu: To nije istina, to je laž! Taj je bio moj đed, ali nije tako bilo!

Počeh se pravdati da su i meni tako pričali. Domaćin đe smo siđeli preokrenu priču, te me spasi. Za malo vremena se raziđosmo. Krivo mi. Mislim, pa istina je, što to kriti.
Pa evo, kad se onu noć tamo izblejah da i vama rečem, pa nek’ đavo nosi, istina se mora pričati. Kumim vas Bogom, ako ko vidi kakvu svojštinu u priči neka me prekine da se ponovo ne ujedem za jezik!
Janka su svi u selu zvali Alat. To je bila jedna krupna ljudeskara. Krakat i visok. Duše mi, imaše dva i deset, a ruke mu do ispod koljena. Glave velike, širokih vilica i velike brade. Imaše u njega kvintal i po. Pa neko reci, kad umre ovaj Alat ko će ga odvući na groblje? Ne bi deset ljudi. Bilo Janku krivo što ga tako zovu, s nekima se i svadio, ali ljudi ko ljudi, krijući ga zvali Alat.
Zarati se. Popališe švabe selo, narod ode u zbjegove. Glad utužila, nejač pišti. Sjeti se Janko da ima u trap krtole, pa riješi da se nekako spušti u selo i dokopa malo šmanjaka. Krenu oprezno šumom, pa na samom rubu kad se otvori prostor pođe savijen. Spušti se do pola polja, kad iza jedne omeđine izlećeše dvojica švaba.
-Halt, halt!!!
Janka obli ledni znoj… Crne ti sudbine. Okrenu se i poče da bježi. Zapucaše. On na cik-cak, dokopa se šume i pobježe, misleći u sebi: Alataj ti sad koliko god oćeš kad sam ti ja pobjeg’o. Posle je prič’o, naše gube nema niđe i Švabama ispričaše da me zovu Alat.
Eto brate, pa ti sad reci šta je tu strašno te onaj bečilo onako se izdrije na mene.
-Ama, neka mu je Janko bio đed, nije mu ni primaći. Janko je, bolan, bio ljudeskara, a ono nema ni po Janka. Malo, glavato, puštilo kulju, a mogo bi se zakleti da su mu stopala iz zadnjice drito. Pi, kako Janka ne smlatiše Švabe da ne gleda svoju sreću, a, vidiš i među konjima je razlika. Imaš one lijepe što ih zovu lipicaneri, pa jajićaci, a imaš rage i strvine ko partizanski, mršavi i jadni. E, Janko ti je lipicaner, a unuk mu raga i kljako.
E, kad nasta, pošto završih, rzanje i prćenje usana. Omladina k’o omladina, željna bolan šale i razonode. Buka k’o na stadion, neko napolje da sluša rek’o bi da smo se pobili. Milo mi da gledam kako prestavljaju jedni Švabe, a drugi Alata. Bog ubio onoga ko ne voli šalu! Kad ih ovake vidim prosto me obuzme neki slačak i milina i jedva čekam da mi kažu: Pričaj đede! Neka im ostane u sjećanje, pa oni nek pričaju svojim unucima , ako ih imadnu, a imaće, daće Bog i anđeli da se požene. I prije je bilo zlih vakata pa su se ljudi ženili i imavali poroda.