Mama mi kaže: Šašavo moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci, kažem, postoje, dečaci smeđi, crni i plavi.
Mama mi kaže: Šašavo moje, zar mogu tamo svi da se slože?
Ja mami kažem: Kad već postoje, nek tu i stoje – šta se može!
Mama mi kaže: pusti priče – zbijeni tako na šta liče?
Ja rukom mahnemi uzdahnem:
Svi oni liče, svi mnogo liče na nešto lepo kao iz priče.
Na sve što čekam. Na sve što hoću. Liče na nemir i na samoću.
Mama mi kaže: Šašavo moje, pa oni, znači, ne postoje!
Postoje, kažem, kao na javi, dečaci smeđi, crni i plavi.
Šta da se radi? mama veli.
Ja kažem: ništa, već da se želi da nikad čekanje ne izbledi.
Mama me pita: a da l to vredi?
A ja se smeškam: videćeš – vredi!