mladi niksica

Ti gledaš vodopad kako se penuši,
slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,
i osećaš maglu što štipa i guši,
no ne vidiš sunce u bari sred kala.

Gledaš kako grana za granom se suši
i preliva jesen iznad morskih vala
umornoga sunca hiljadama šara
i mre tisuć boja šumom četinara.

I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
i slušaš kleptanje izgladnjele čaplje,
gledaš kako mesec mlekom brda kupa
i sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
i ne vidiš ništa i koračaš dalje
plačući što nebo samo sumor šalje.

O, misliš li možda, postoji lepota
daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života,
očajno je kličeš svojom grubom vikom,
a vreteno svoje Parka kad razmota,
smućen ćeš čeznut’ za slućenom slikom
neznane lepote.

Čuj, u tebi sve je:
tobom cvet miriše, tobom sunce greje
tobom nebo plače, tobom gore cepte,
u carstvu lepote žena krunu nosi,
tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,
tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
andjeo i demon tobom s neba sleću
tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

K.M.