Bez zadrške: Ne znaš? Nauči.
Kad sam počinjala da pišem kolumnu „Bez iskustva – bez šanse“, iskreno sam se pitala hoću li imati dovoljno tema za ovaj serijal.
Danas mi je to pomalo smiješno.
Ne zato što sam odjednom postala inspirisana ili posebno kreativna, nego zato što mi se u jednoj sedmici desi dovoljno stvari za tri kolumne, a ne za jednu.
Taman završim tekst o jednoj temi, život mi servira drugu.
Ovoga puta tema je posao.
I ne, nije ovo priča o tome kako su mladi lijeni, kako niko neće da radi ili kako je nekad bilo bolje. Te priče slušam godinama i nijesu me nikad posebno zanimale. Ovo je priča o nečemu drugom.
Prije nekoliko dana razgovarala sam sa osobom koja se javila na oglas za posao. Fakultetski obrazovana osoba. Prijatan razgovor, korektna biografija, želja za zaposlenjem. Počinje da radi. Prvi dan obuka. Drugi dan obuka. Treći dan obuka.
Pokazujemo kako se radi, objašnjavamo procedure, dajemo primjere, odgovaramo na pitanja. Četvrtog dana dolazimo do problema.
Ne zna.
Ne može.
Ne umije.
Preteško.
I to nije problem. Ozbiljno. Niko se nije naučen rodio. Nijesam ni ja znala da napišem tekst kada sam počinjala.
Nijesam znala ni da vodim organizaciju, ni da upravljam projektima, ni da držim predavanja.
Sve sam učila.
Problem nije kada neko ne zna.
Problem je kada ne zna, a ne želi da nauči.
To je ogromna razlika.
U prethodnoj kolumni pisala sam kako mladima često nedostaje prvo radno iskustvo i kako im treba pružiti šansu. I dalje stojim iza svake napisane riječi.
Ali postoji i druga strana medalje.
Šansa sama po sebi nije dovoljna. Potrebna je i želja. Želja da pitaš. Da pogriješiš. Da probaš ponovo. Da ostaneš sat duže ako treba da savladaš nešto što ne znaš.
Da prihvatiš kritiku. Da radiš na sebi.
Jer iskustvo ne pada s neba. Stiče se. Korak po korak.
Ono što me posebno zabrinjava nije neznanje. Mnogo više me brine osjećaj da pojedini ljudi očekuju platu, fleksibilnost, razumijevanje, mogućnost rada od kuće, slobodu organizacije vremena i niz drugih pogodnosti, a da zauzvrat ne postoji spremnost da se uloži dodatni trud.
A posao tako ne funkcioniše. Nijedan.
Bilo da radite u privatnoj firmi, nevladinoj organizaciji, državnoj instituciji ili sami za sebe.
Posebna priča je komunikacija.
Možda zvučim staromodno, ali i dalje vjerujem da su poštovanje i kultura ophođenja važni. Ako prvi put kontaktirate nekoga koga ne poznajete, persiranje nije stvar godina. Nije ni stvar titule. To je stvar osnovne kulture.
Ne zato što je neko važniji od vas. Nego zato što pokazujete poštovanje prema osobi sa kojom razgovarate.
A kada nestane poštovanja, vrlo brzo nestane i kvalitetne komunikacije.
I na kraju, nije problem što neko nema iskustva. Nije problem ni što ne zna. Problem nastaje kada misli da ne treba da uči. Jer tržište rada može da oprosti neiskustvo. Može da oprosti greške. Može da oprosti nesigurnost.
Ali teško oprašta nezainteresovanost.
Zato možda pravo pitanje nije da li mladi imaju dovoljno prilika. Možda je pitanje koliko smo spremni da iskoristimo prilike koje već imamo.
Jer između „ne znam“ i „neću“ postoji ogromna razlika. A upravo u toj razlici najčešće nastaju karijere.
