Kad u tihe letnje večeri
zapali polja svitaca roj
znaj da među njima treperi
i jedan koji je samo tvoj.
Treći… sto treći… hiljadu treći
broj tako sve dok pšenica zri
Tvoj svitac mora biti najveći
i najsjajniji, kao i ti.
Iako te on verno prati
kroz tamno polje i gusti gaj
ti nikad nećeš prepoznati
njegov miris i njegov sjaj.
Možda ti baš sad prođe kraj lica
misleći da je suncokret žut
Da ti nije tog tajnog svica
ti nikad ne bi pronašo put.
On samo za te sjaji u noći
i samo zbog tebe postoji, znaj,
ali ti nikad nećeš moći
da pružiš prst i kažeš – taj!
Ma gde budeš svijao gnezda
ma gde god te odneo ptičiji let
u mnoštvu drugih, livadskih zvezda
svetleće i on ko zlatni cvet.
Kad god te njihov sjaj zagolica
videćeš majku i rodni kraj
Svako srce ima svog svica
svoju livadu, reku i gaj!
