Kap po kap. Sat po sat. Dan po dan. Vrijeme brzo prolazi, teče kao bujica.
Sa sobom nosi sve što se nađe na putu, i dobro i loše, i lijepo i ružno, i mlado i staro. Bez selekcije, bezprotekcije. Svakim danom se sa nikšićkih ulica nešto izgubi, ali se isto tako nešto novo pojavi. U magli nestanu neka dobro poznata lica, punaiskustva i znanja, ali se isto tako pojavljujuneka nova, sa očima prepunim želje i nade. To je nešto na šta vi, a ništa više i ja, ne možemoda utičemo.
„Zazvonit će telefon
Reći ću halo ko je”
Nova lica sa sobom nose ogromnu želju i volju. To može biti bilo koja vrsta cilja, od malih stvari (poput ogromne želje za hranomili fizičkom aktivnošću), do velikih ciljeva(poput karijere ili porodičnog života). Želja može biti jaka i uporna, ili slabija i prolazna.Nikšić je u prošlosti težio čistoti i svježini, čini se veoma uspješno, i zato je ovo netipičan i svojstven grad.
„Ne znam šta se desilo
Iskačem iz šina pomalo”
Koliko god ovo zvučalo bolno ili nepoželjno, istinito je. Ulice su sve praznije, beživotnije, Klupa je sve više, prolaznika sve manje. Grad je ostao isti i ostaće, ali ljudi se mijenjaju. Ipak, nadam se da će se stvari vratiti na svoje, i da će se ponovo sa šetališta čuti „Napile se ulice”…
Miloš Đurđevac