Drugi dan manifestacije ‘’Karneval romana’’ obilježio roman ‘’Hodočašće u Sodomu’’

Promocijom romana ,,Hodočašće u Sodomu”, autora Jovice Aćina i dobitnika nagrade ,,Miodrag Bulatović” obilježen je drugi dan književne manifestacije ,,Karneval romana” koji je posvećen pojmu karnevalizacije kao i invertovane slike svijeta koja se nalazi u osnovi fantastične naučne književnosti. Ocjenjen kao ,,pripovedačko hodočašće, kratko, efektno, brzopotezno, i kad je crno bez vedrine, satiričnih nota i humora, a čije čitanje će biti pravo hodoljublje u Aćinovu kreativnu svetu zemlju” roman ,,Hodočašće u Sodomu” pripada polifonom romanu u kome se slivaju više glasova. Prema riječima autora Aćina riječ je o ,,višeglasju, žamoru”, koji pomažu boljoj interpretaciji romana. Pisac je spriječen da kaže nešto o sopstvenoj knjizi ,, a da to znanje bude veće od vašeg, kao čitalaca”, poručuje Aćin i smatra ,,da čitalac na neki način, kroz svoje čitanje, više saznaje o toj knjizi, romanu ili zbirci priča, nego što je sam autor planirao. Autor je pomalo zanesen, i za književnost i svoje djelo, kad je dobro i kad ga voli, uvijek daje 100%”. Predstavljajući Jovicu Aćina, prof. dr Aleksandar Jerkov napominje da ,,on ima jednu vrstu izuzetne promišljenosti, talenta i duhovitosti, a istovremeno je čitav život proveo u jednoj vrsti otpora sistemu i uređenosti. On je prepun znanja i vrlo sam malo ljudi upoznao u životu koji znaju i približno onoliko koliko zna Jovica Aćin. Kad bi neko od vas stigao da pročita čitav njegov opus koji je nepregledan, dvadesetak izvanrednih knjiga, koje idu u različitim pravcima, svašta biste tu pronašli, ali Jovica upravo pokreće jednu veliku dilemu koja glasi :Da li onaj koji to tumači zna više od onoga koji je to napisao?” Svaki čitalac onome što čita dodaje jednu vrstu novog horizonta ,,koji se u tom trenutku pridodaje svemu onome što je pisac imao na umu, jer čitalac ima sve to što je pisac već imao, a povrh toga ima još i sebe. I ta vrsta bogatstva čitanja je veliki izazov”, ističe u nastavku Jerkov i objašnjava da ne postoji mogućnost da se priča prepriča:, ,,Nije to baš tako jednostavan zadatak. Zato što ona ima jednu vrstu distorzije, ili kako kaže sam autor „samu sebe potkopava“. Ona jeste roman u nekom širem smislu, ali nije roman u smislu jedne zaokružene, izvedene forme, nego ćete nači parčence od desetak redova, pa drugo iz nekog potpuno različitog ugla, pa u trećem pomisliš da počinje neka priča da se odvija. Postoji jedna unutrašnja dinamika i tekst stalno pomalo izmiče, kako to već rade nekolicina probranih pisaca, a među njima i naš dragi večerašnji gost i prvi laureat nagrade „Miodrag Bulatović“ – Jovica Aćin, koji tako piše da samom sebi ne da da napiše ono što je, tako reći, već napisao, ali ne sme tako da ostane, i onda počne da beži od toga”. Na pitanje kako uspjeva tako da izmakne samom sebi, i da stvori utisak da je nedoslednost nužan začin da bi stvar valjala te da li je riječ o tome da je sistemsko izmicanje postalo sistem umesto sistema, lauret odgovara da ,,postoji niz, gomila, hrpa priča, kao neka vrsta jednog velikog sliva, te da postoji neko ušće i centar tog lavirinta tih fragmenata, a ako postoji, onda se nalazi na kraju ove knjige, jer se tu odjednom svi junaci i sve priče slivaju, stiču, i otkriva se jedna vrsta slike, koja ovu knjigu čini romanom”. Ovo ,,nije ekperimentalni roman, ali ima neku formu, manje uobičajenu, u odnosu na klasičan, tradicionalni roman. Jeste to jedna vrsta istraživanja forme, ali postoji nešto što je život, što je drama ili više njih, ali postoji i ta poslednja drama u jednom vrtu, u jednom restoranu, i o jednom potresu u tom završnom poglavlju ili završnoj priči, nekako najopširnijoj, a morala je da bude opširna jer je to jedan razuđeni sliv koji bi trebao da se stekne u jedno jedinstveno ušće”, referira u nastavku Aćin i usmjerava na postojanost dramatike u kojoj sve ,,suprotnosti ostavljaju neki trag”. Taj trag je, prema njegovim riječima ,, deo života, njegovo srce, njegov damar”. U naslovnoj sintagmi se krije sodoma, a za autora ona ,,nema onu asocijaciju na koju se danas pomišlja, već predstavlja neku vrstu otpadništva”. Esencijalno, navodi Aćin ,, je bilo samo da je jedan čovek iz ovih krajeva krenuo u hodočašće u Sodomu. I dešava se čudo, on preživljava ono što se desilo jednom davno i za šta se mislilo da je božja ruka. Dramatika je u pitanju da li je on preživeo, tj. da li je život preživeo”. Uz poruku da knjiga izaziva i proizvodi hiljadu tumačenja Aćin objašnjava koliko brine o imenima svojih junaka i odgovara na pitanje zašto ‘Tresigaća’: ,,Pa ja veoma brinem o imenima svojih junaka. A ne vezujem ta imena za njihove karakteristike, jer mislim da moje priče nisu toliko oslonjene na karakterizaciju likova, već da je njihova moć kao u 1001 noći. Tamo nema karakterizacije već se odigrava ta igra, kao što se odigrava i u našim životima, nije važno ko smo i šta smo, jednostavno odigrava se ta igra i ta kombinatorika koja zna ponekad da bude i ubitačna. Tako je i sa imenima mojih likova i nazivima mojih toponima, koji su ponekad stvarni a ponekad nisu. Ponekad hoću da rastvorim to ime, jer šta je to ime? Kad smo se rodili, dali su nam ime, ali šta smo mogli da vidimo u njemu, jesmo li mogli da vidimo sebe? Ne bih rekao. Ali jesmo prihvatili da to ime, da smo to mi. Tako i čitalac treba da prihvati imena mojih junaka, potpuno neutralno” . Stoga i štivo nudi različite interpretacije, objašnjava Aćin i upućuje na Džojsovo remek djelo ,,Bdenje Finegana”: A pisac može na pitanja o tumačenjima da da dva odgovora, jedan bi bio „To je tajna“, a drugi bi bio „Ne znam“, kojima sve prepušta svojoj knjizi, a ono do čega mu je najviše stalo je zadovoljstvo čitalaca, koje pretpostavlja i dramu i dijalektiku, ponekad i radost i tugu i žalost i smeh i strah i odvažnost, dakle sve ono što jedna knjiga može da pruži čitaocu”. Konstatujući da se Žiri oko nagrade ,,Miodrag Bulatović” vrlo lako usaglasio, prof.dr Jerkov ističe da su u ,,nagrađenoj knjizi pronašli nekoga ko vodi jednu vrstu dijaloga sa Miodragom Bulatovićem, i zato nam nije bilo teško da dođemo do pune saglasnosti oko izbora najboljeg romana” . Nekim svojim karakteristikama među kojima su ,,duhovitost, disharmonija, preispitivanje, izazov, polemika, provokacija, ova knjiga ispituje granice grotesknog, ružnog, naopakog, i sve su to osobine koje se mogu povezati sa opusom Miodraga Bulatovića, pa je Jovica Aćin i u tom smislu dostojan dobitnik ove nagrade”, zaključio je Jerkov. U konačnom Aćin se zahvalio nikšićkoj publici koji su svojim prisustvom i strpljenjem ispratili promociju romana.