13. oktobra 1972. godine dogodila se jedna od najdramatičnijih vazdušnih katastrofa, a preživjeli će u snijegu čekati 72 dana da budu spaseni. U međuvremenu, morali su da rade nezamislivo – da jedu meso najmilijih kako bi preživjeli.
Predsjednik ragbi kluba “Old Christians”, Danijel Huan, angažovao je avion Urugvajske borbene avijacije, koji je trebalo da preveze njegov amateriski tim do čileanske prestonice. Avion, kojim su upravljali pukovnik pilot Hulio Feradas, i kopilot potpukovnik Dante Lagurara, prevozio je 40 putnika – 19 članova ragbi tima, zajedno sa njihovim porodicama i prijateljima, ali i pet članova posade aviona.
Avion je poletio sa aerodroma u Montevideu 12. oktobra, za Santijago u Čileu. Međutim, loši vremenski uslovi natjerali su pilote da promjene plan leta, pa su morali da slete na aerodrom Mendoza u Argentini. Sledećeg dana vremenska prognoza se nije mnogo popravila, ali su dva pilota ipak odlučila da polete. Iako je to bilo kratko putovanje, let 571 je sa sobom nosio određene poteškoće, jer je zahtevao brz uspon kako bi se savladala visina planinskog lanca Anda i kada se jednom savlada, brzo spuštanje do piste.
Loša procena
Vremenski uslovi nisu dozvoljavali da se vidi bilo šta sem oblaka, a kako su piloti u jednom trenutku smatrali da su prošli visoke vrhove Anda, počeli su da se spuštaju. Ubrzo su shvatili da lete samo nekoliko metara iznad ogromnih i nazubljenih vrhova prekrivenih snegom. Avion se srušio u kasnim popodnevnim satima.
Udar je prepolovio avion, rep je zajedno sa putnicima koji su sedeli u tom delu aviona odbačen stotinama metara dalje. Svi oni su poginuli. Prednji deo aviona je klizio punom brzinom niz ledenu planinsku padinu sve dok se nije naglo zaustavio.
Prve noći na otvorenom (kada su umrle još četiri osobe), preživeli su morali da izdrže temperature od – 300 C. Ekstremna hladnoća, panika, bol, dezorijentacija, leševi u avionu i krici povređenih oslikavaju situaciju sa kojom su preživeli morali da se suočavaju naredna 72 dana.
Кako su dani prolazili, hrane je ponestajalo, a da bi utolili žeđ morali su da otapaju sneg. Ono što je održavalo grupu u životu prvih dana je njihova sposobnost da se organizuju i odluka da rade ka zajedničkom cilju. Svaki od njih je ispunjavao određeni zadatak: Roj Harli je bio zadužen za komunikacije, Gustavo Zerbino za zdravlje, a Hoze Inćiarte je pričao priče kako bi održavao raspoloženje.
Okruženi vrhovima prekrivenim snegom, na prostoru bez traga životinjskog ili biljnog sveta i trup njihovog aviona je bio beo, što je dodatno otežavalo potragu. U dva navrata su videli kako avion leti iznad njih – a jednom prilikom su čak poverovali da su ih locirali. Ushićeni, potrošili su nešto od malobrojnih namirnica koje su imali, misleći da će sutradan biti spaseni. Ali kada su konačno shvatili da ih niko nije video, nisu dozvolili da ih strašno razočarenje natera da izgube nadu.
Dani su prolazili. Hrana je postala oskudna, a preživeli su bili sve slabiji.
Dilema sa kojom niko nije verovao da će se suočiti
Кonačno, deseti dan je doneo prekretnicu u životima preživelih. Imajući na umu samo jedan cilj, neko je predložio da je jedna od opcija koja im je preostala da dobiju potrebne proteine jeste da počnu da jedu leševe svojih prijatelja i porodice.
Svi su bili katolici i ta odluka ih je naterala da se suoče sa dubokom i teškom dilemom. U jednom intervjuu, Roj Harli se seća da smo “morali da donesemo tu odluku i doneli smo je; vrlo brzo je prihvatila cela grupa. Sklopili smo pakt; ako neko umre, naše telo je na raspolaganju grupi”.
Uvereni da zahvaljujući ovoj dramatičnoj odluci mogu da prežive dok ih spasilački timovi ne pronađu, oslabljeni preživeli su odlučili da počnu da seku tanke kriške mesa, masti ili mišića sa tela preminulih. Počeli su sa posadom, ali kada su shvatili da to neće biti dovoljno odlučili su da to urade i sa svojim najmilijima.
Кoliko god to bilo neprijatno, ubeđivali su sebe da je to jedini način da se izvuku živi iz te strašne situacije. Međutim, njihove nade su potopljene 23. oktobra, kada su na radiju čuli da je potraga obustavljena i da će biti nastavljena tek krajem januara kako bi se pronašli ostaci aviona i beživotna tela putnika u njemu. Ostavljeni su da umru!
Saznanje da su napušteni i da ceo svet misli da su mrtvi bilo je poražavajuće iskustvo, ali njihova nepokolebljiva rešenost da sami pronađu pomoć bila je tolika da su sledećeg dana isplanirali kako da odu na nekoliko kratkih ekspedicija radi testa. Trojica u najboljoj kondiciji krenuli su u potragu za repom aviona, iako su se vratili sa promrzlinama.
Od tada su čuvali samo najbolju odeću i najbolje obroke za one koji su odlazili u potragu. Zla kob koja ih je pratila nije mirovala, u noći 29. oktobra lavina je zatrpala ono što je ostalo od aviona – trup je bio ispunjen snegom i osmoro preživelih je na licu mesta poginulo. Ostalo ih je još samo 19.
Noćna mora se bliži svoj kraju
Dana 12. decembra, Fernando Parado, Roberto Kanesa i Antonio Hoze Brandi otišli su u potragu. “Čuti da su vas proglasili mrtvim, da vas više nema i da svet nastavlja bez vas, otklanja dilemu da li da čekate spas ili da izađete u šetnju”, prisećao se posle Кanesa. Brandi se vratio u avion tri dana kasnije, a druga dvojica su odlučila da nastave po svaku cenu.
Posle deset dana pešačenja, penjanja na vrhove visoke preko 4.500 metara i prepešačenih ko zna koliko kilometara u strašnim uslovima i gotovo bez hrane, dvojica mladića su konačno ugledala čoveka na konju. Bio je to Serhio Кatalan, koji ih je na svojoj mazgi odveo na farmu gde su sačekali spasilačke ekipe.
Ostali preživeli – njih 16 – koji su u avionu čekali povratak saputnika danima su bili “zalepljeni” za radio, nisu radili ništa osim što su uključivali stanice kako bi saznali da li je ekspedicija bila uspešna. Desetog dana po odlasku čuli su imena Parado i Kanesa preko talasa. Uspeli su! Кonačno su stigli spasilački helikopteri. Na jednom od njih, Кanesa je usmeravao pilote, koji su po sletanju ugledali grupu mladih ljudi dok se grle.