Стеван Вуковић рођен је у Никшићу, осмог марта 1998. године, гдје је завршио основну и средњу школу, након чега уписује Факултет драмских умјетности на Цетињу, одсјек глуме у класи професора Бранислава Мићуновића. Након три године дипломирао је са средњом оценом на основним студијама 9,43. Иако је још увек студент, игра у више професионалних пројеката као што су: „Капитал“, „Собе“, „АУРА“, „Балкан боис“, „Господска крв“, „Три сестре“, „Посјета“, али у филму „Све је ишло сигурним током“. Да се труд, упорност и одрицање исплате показују и бројне награде које је освојио, а тек је на почетку каријере. За постизање успеха, како на факултету тако иу предавањима, морао је да се постави максималан труд и велика одрицања, како каже до тачке непрепознавања себе. Међутим, оно чега се никад неће одређи јесу пријатељи и кафана, као најбољи лијек за умор и најљепши начин за опуштање.
За наш портал говори о љубави према глуми, улогама, узорима …
Зашто сте баш изабрали глуму и од кад се јавља интересовање?
Због тога што нема дефиницију, већ је њен основни елемент процес истраживања и креативног стварања који почиње на слободи. Нема ограничења већ сами себе ограничавамо, у тој потреби да побиједим самог себе и задовољим чула оног преко пута налазим највећу сатисфакцију. Не знам када се појавило интересовање, само се сјећам тренутака када сам освијестио да у мени постоји жеља, која је касније прерасла у моје за сада животно опредјељење.
Да ли је била твоја прва жеља Факултет драмских умјетности на Цетињу?
Сјећам се да је у основној школи било то велико чувено питање избора наставног школовања. Средња школа носи најтежи избор, чак су нам понудили и проспекте са паролом: „Изабери свој животни пут“. Као да неко у том периоду има свијест о животном позиву, већ онако срљамо у оно што нам је некако најближе. Мени је био био Факултет драмских умјетности, само због тога што сам слушао сопствене инстикте.
Шта је било најтеже на пријемном испиту?
Заборавите на све друге ствари које су у том тренутку биле знакови поред пута: притисак, одговорност, фрустрације …
Испуњава ли глума твоја очекивања, за сад?
Више ме сланица да испуњавам ја њена.
Која од одиграних улога је најважнија?
Свака ми је дала нови могући правац кретања и отворила она поља која се можда нисам усудивао да отворим у свом унутрашњем свијету. Улоге чиним важнима да бих успио да их разумем, зато ми тешко пада класификација, аи љутиле би се.
Да ли вам се допадају те песме? Зашто?
Трудим се да сваком лику приђем онолико колико моје тренутне способности омогућавају. Лијепо се осјећам у њима, иу том међусобном уважавању постајемо јако блиски.
Да ли су глумци сујетни? Колико је тешко успоставити добар однос са колегама?
Мислим да сви глумци пролазе кроз идентичне свари, па ме чуди зашто нема више оне праве, људске емпатије. Није само ствар наше бранше већ и целокупног друштвеног осећања. Легитимно је да се окренемо искључиво према себи, али у „подметању ногу“ не видим визију нити друштвени просперитет.
Како решаваш проблем звани „трема“?
Пуштам је да сама схвати да нема шта да тражи у мом разуму и тијелу.
Ко је животни узор, а ко глумачки?
Трудим се активно слушам, па на тај начин у свакоме видим врлине достојне дивљења.
Чега си морао да се одрекнеш због глуме?
Слике о себи. На тај начин трагам за неким новим, надам се бољим човеком са истим именом и презименом.
У којој мјери је одлазак на Цетиње промијенио твој дотадашњи живот?
У тој мјери ми је тешко препознати себе прије одласка на Цетиње, као што је све што ми недостаје тамо сакрило и чека свој тренутак.
По којој пјесми, храни и пићу си препознатљив?
Храна-кафа са доста шећера.
Пиће-виски са двије коцке леда и кисјела вода са кришком лимуна.
Пјесма- Мексиканац-Коља
Које три ријечи те најбоље описују?
Ено га Стево.
Шта замјераш корони, а за шта си јој захвалан?
Трудим се да са њом не развијам неки близак однос. На дистанци смо. Ништа јој не замјерам, нити дугујем.
Твоја порука за младе?
Дивно је рекао Достојевски: „Да би остварио своје снове, прво се мораш пробудити.“
S. E.
