Palo je inje. Ko sablasti bele,
U tankom velu kao da se ježe,
Snuždeni stoje borovi i jele
I opuštene zimzelena vreže.
Vodoskok smrznut ćuti, ko da sneva.
Zemlja je puna tajanstvene strave;
Ko voštanica koja dogoreva
U hladnoj sobi, mrtvacu kraj glave,
Mesec se gasi… Svuda nebo sinje,
I s golih grana katkad padne inje…
Noći, ledena noći, ja te volim,
Kao što volim sve kržljave stvore
Što samrt nose u grudima golim,
I koje tajne boljke dugo more,
– Dok tako tobom sa bledih visina,
Ko predznak tajnih i kobnih otkrića,
Bezglasno struji hladna mesečina
I bolna blagost umirućih bića…