Pjesmu “Kublaj Kan” je napisao S. T. Kolridž, a objavljena je 1816. godine. Ova pjesma je napisana jedne noći nakon što je Kolridž iskusio san izazvan opijumom nakon čitanja o Zenaduu, ljetnjoj palati mongolskog vladara i cara Kine, Kublaj Kana.

KUBLAJ KAN

U Zenaduu Kublaj-kan

sazida divan dvor za pir

gde sveti potok, Alfa zvan,

kroz špilja svod još nikom znan,

u morski hrli vir.

A poljem dokle seže vid

od kula kruži dugi zid.

Tu mnogom vrtu potok pruža sjaj,

tu cvate tamjan koji daje kad;

a mnogi suncem obasjani gaj

tu grle šume gde je večni hlad.

 

Al’ gle taj ponor dubok koji pada

niz breg što zelen spušta se do kedra!

K’o kraj je divlji gde bled mesec vlada;

Sred njega huči k’o kad posred hada

za mrtvim dragim žena busa nedra!

A kroz taj ponor, ključajuć’ sve više,

baš k’o da zemlja užurbano diše,

mlaz vode silan probi sebi put;

a tu i tamo dah mu seku ljut

sve parčad krupna što skaču k’o grad,

k’o žito kad ga vrše vranac mlad:

i tu gde igra tih gromada splet,

u tren šiknu onaj potok svet.

Pet milja zatim lutaše kroz gore,

pa posta rekom potok Alfa zvan;

kroz špilja svod, što nikom nije znan,

on s bukom stiže u to mrtvo more:

tu Kublaj začu, u svoj buci toj,

gde glas predaka proriče mu boj.

 

Pola senke toga dvora

lebdi tamo gde je val,

gde se čuje odjek hora

bučne vode, gde je žal.

To čudo još ne vide ljudski stvor:

na lednoj špilji sav u suncu dvor.

 

Uz cimbal jedna devojka

dođe mi na san:

u Abisiniji joj dom,

na instrumentu svira tom,

o Abor-gori peva.

Da mogu da ponovim sad

tu svirku i taj poj,

očara’o bi me njegov sklad,

pa dug i glasan napev moj

sazid’o bi taj dvor gde vlada led!

I tad bi rekla duša svaka:

ej, tog se čuvaj vilenjaka,

jer žar mu oko, kosa laka!

Oko njeg bajaj trostruk red,

nek vid ti zastre sveti strah,

jer on je pio rose dah

i rajskog mleka jeo med.

Semjuel Tejlor Kolridž (1772-1834)