Sjećam se, k’o da bješe juče, kad me onaj zlosretni Maksim zazva, a od tada je pasalo bar trides’ godina. Minuše godine k’o dlan o dlan. Sve k’o da bi maločas, ništa se ne promijeni sem nas. Godine i starost pritisle.
Taman se dan od noći rastrsi. Sunce iza brda poče da proviruje kad se ču :
-Aj Todore! Aaaj Todoreee!-odjeknu niz valu prodoran glas Maksimov. Kad čuh, sledih se. Znam da Maksim ne zove bez neke. On je tica zloslutnica. Kad on zakojeviteza, nekom se smrklo. Istrčah iz kuće i odazvah se.
-Eee, Maksime, eee!”
-Ooo Todore, pogibe Puniša! Prenesi dalje u selo, pa poteci amo!
Crna glasa!
Kad obavijestih ove nekolike kuće što su mi blizu, otidoh do žalosne Punišine kuće. Kuća mu je u dno sela, u jednoj vali, a iznad nje se nadvila glavica na kojoj mu puče pogibija. Trošna kućica nad izbom popuštana na ćelicu, vrata okrenutih ka istoku. Zidana od lošeg kamena i pržine, slamom ražanom pošivena. Omalo stoke na posnom imanju. Više đece no ovaca. Ali zla sudbina Punišina ostavi đecu u bijedi, većoj nego što su bili.
Puniša se prije zavadio sa popom Bogdanom oko nekakvog zlatnog džepnog sata. Pop je tvrdio da je sat njegov, a ko zna i je li. Đavo će ga znati! Puniša je odista bio pošten čojek. Ne bi on ukro’ sat, a odakle mu ni danas se ne zna. Uglavnom, bilo kako bilo sat im posta kamen spoticanja. Pokazaće se i sedepnik smrti Punišine.
To jutro pop krenuo niza selo. Namjerno okrenuo niz valu kući Punišinoj da ište sat. Zatekni ga na glavicu više kuće. Ne nazivajući Boga nit dobrojutro odmah zareži da mu da sat. Puniša mu reci:
-A vuci se mastiljaru manastirski! Zar se tako služi Gospodu, bojiš li se duši grešnoj. ‘Oćeš da otmeš tuđe i prisvojiš. Eto si se od tuđeg dobra ubrečio i natek’o k’o punana skorupna mješina, nema ti više đe pod kožu. Misliš da se ne zna đe je dio manastirskog blaga iz riznice za koje si obnarodov’o da su Turci odnijeli!? I to ti je malo, no si zinuo za mojim satom. E nećeš ga grešniče, zađenuti za mantiju. Na Cetinje ću te vladici prijaviti!
Zbilja, Puniša nije ništa slago’, pop je bio veliki lakomac, omražen u selu, ali ko će priznati za sebe da je pogan. Popu prekipi, kap čašu preli, pa potegni kuburu i gađaj Punišu. Sudbina mu nanesi te ga pogodi u grudi. Strmoglavi se jadnik na ćepalo, a pop Bogdan se zasekaj te ga preberi. Nađe sat, baci ce na konja i bjež’ glavom bez obzira. Dok smo mi na Maksimov poziv dotrčali do nesretnog Puniše, pop je bio već daleko odmak’o. Izgleda,bio je pripremio sve unaprijed.
Crnog Punišu sahranismo taman tu đe pogibe. Okleši veliki kameni krst, a glavicu prozvasmo Punišin mramor. Eno i danas krsta i mramora, malo se navio na jednu stranu, mahovinom i lišajem obrastao stoji i svjedoči. No ne lezi vraže! Sve bi ovo bilo sitno da ne doznah prije nekog vremena šta bi s popom.
Nanese me put nekom trgovinom niz Bosnu, i svrativši u jedno selo koje se zove Odžin mramor bi mi čudno. Sve pravoslani živalj a selo dobilo ime po odži.
Kod domaćina kod kojeg bih na konak, uz večeru i razgovor dovatismo se i imena sela. Domaćin bijaše otresit i razgovoran čojek. Ispriča mi ovo.
Nazad trides’ godina ubicmo na kraj sela jednog odžu pa okolna sela prozvaše naše selo Odžin mramor. Prihvatsmo, jer nam se selo prije toga zvalo Jadikovo pa nam dodijalo da nas zovu Jadikovci, a odive Jadikovke ili Jadulje. Ovako nam nekako lakše pred svijetom. Bi kako bi! Javiše eto nekog odže sa bisagama punim zlata, a mi mu napravi zasjedu. Umalo, eto, na konju odža. Sav u srmi i zlatu. Okrugle brade sa kapom na glavi i štapom u ruci.
Iskoči iz busije, ustrijeli odžu i uvati konja za dizgin da ne pobjegne. Kad je sa odže poskidano zlato i svila, nađi mu u njedrima krst i Bibliju. Ostadosmo u čudu! Odža ranjen procijedi:
-Braćo, ja sam vaš. Ja sam samo obučen k’o odža, a u stvari sam pop, pop Bogdan. Obuk’o sam se ovako jer bježim od krvi.
Previj mu ranu i daj mu vode, te se malo pribra, pa nastavi.
-Ubio sam jednog mog seljanina na pravdi Boga, pa mi evo Svevišnji vrati i kazni me. Za oko mi zap’o njegov džepni zlatan cat. Vrag uđe u mene, zaželjeh pošto poto doći do sata. Ovako se preobukoh da lakše prođem, da me Turci ne posijeku. Gospode, grešan se kajem i molim da mi duši oprost daš.
Izreče to pop i ispušti dušu. Sahranismo ga taman tu đe ga i začekasmo. Svima ispričasmo da je odža. Kud bi crna bruka da se sazna da ubismo popa.
Gospod mi je svjedok da sam zlatni krst i Bibliju priložio u manastir i rekao igumanu da je to za dušu nekoga popa Bogdana.
