Braćo Mitrić: O čemu razmišljate?

Ova moja Planina, Pivska i Pusta, vapi za razmišljanjem, pa mi ovo pitanje na fb “O čemu razmišljate, Baćo”, dođe kao pozivna ples sa planinom.

Dobro, de. Bio sam profesor, bio sam fudbaler, pomalo i šahista, kažu i boem podosta, bio sam voljen, i volio, najviše En i hazard, i oboje žestoko platio, ali nikad nijesam žalio, zato En nikad nijesam prežalio. I đe god da sam bio, što god da sam radio, i kako me god jednoumna masa razumijevala i jednooka okolina posmatrala ( nije li dosta bilo bratskog posmatranja u “Bratovom pacijentu”), uvijek sam se trudio da očuvam ucijelo sopstvenu dušu, dobru za sve dobre, a posebno za one izgubljene u životu, ili ih je život nihov neđe zaturio. Zbog toga sam sve to plaćao patnjom, koja je imala miris tuđe zluradosti, ali i boju unutrašnje podrške. Sam sebe sam gurao, kao što je Sizif gurao svoj kamen. Stalno sam išao od uspomene do uspomene, i drage i proklete, i prešao ogroman put od Pilane do Samoće. Planinske Samoće. Tamo, u gradu, sve je gluma, pa i Samoća. Ovdje, u planinskoj samoći nikada nijesam bio usamljen. Naprotiv, vraćao sam se sopstvenoj stvarnosti, koju sam nemilice kidao i rasparčavao sopstvenim strastima, nikad ušivena, pa se pretvorila u veliku čežnju za prohujalim. Velika, gladna i žedna čežnja, koju nikad nijesam mogao zasititi i napojiti. Moja čežnja za savršenstvom spoja jednog čovjeka i jedne žene.