Blagota Mitrić: Monolog moje majke drugi nastavak

“…Boga mi jedinoga i Svetog Vasilija Ostroškog to je bila mađija nad mađijama… pravi učin…bojala sam se tada da je svrnuo s uma pa da mi je stotinu puta sin…ko da mu je neko dao macine trave…a kad je došo sa studija svi u naselju našem pilanskom prozvali su ga sudija. …ja sva sretna…neka što je bio poludio za onom nepomenicom, čujala sam i ranije da muško za ženskom potpuno raspameti…ili žensko za muškim...isti je đavo…ali da neko poaveta za kartama ko što je on žalosna mu jatka to još niko nije čujo… ajde da je bio kakav bespoličar ili kakvo skitunjalo, nego je bio među najboljima loptašima i najboljim đacima…ne bi se čojek ni čudio pa ni ova nesretnica što mu gleda smrti u očima u ovoj bolesničkoj samici….pa da mi je bio krvnik a ne sin nijesam mogla gledat te njegove uzaludne i nesretne dane i godine…nit ih brojat…potlje sam viđela da on živi dva života….u njega su bila dva ljucka stvora…potlje sam viđela da sam pogriješila…on je živio sedam života…za svako društvo po jedan…dok nije dopanuo da mu spašavaju život…pa i ako ga spase njemu nema spasa…opet će po istom…ponekad bi ga kad ga uvatim pri ćefu pripupitala kakav to život živiš moj Jadota…a on ni pet ni šes ajde majko ne sprdaj se sa mnom zar ne vidiš da sam ti i ja davno umro… a ja bih se onda sita isplakala i za onim što je davno otišao a još više za ovim živim…tada bi prišo i toboš se ćešio… i izdeklemo bi mi….