Bez zadrške: 20 godina mature i važno shvatanje
20 godina mature…
Zar je moguće da je prošlo toliko?
Nekad smo bili nerazdvojni. Gledali se svakog dana, izlazili uveče, znali jedni drugima sve tajne, simpatije, probleme i planove. A onda život. Fakultet, posao, udaja, djeca… Kako ko, ali svi na različite strane. Neki u druge gradove, neki čak i države.
I onda se, 20 godina kasnije, opet okupimo.
Još relativno mladi, ali nekako ljepši i zreliji. Neki ozbiljniji, a neki i ne baš 😊
Nekima djeca već u srednjoj školi — šok. A neki još uživaju u slobodi. Ima domaćica, zaposlenih žena, preduzetnica… A još juče smo, čini mi se, pisali sastave i brinuli zbog kontrolnih.
Brzo prođe tih 20 godina. Prebrzo.
A zamalo da ne odem na proslavu 20 godina mature.
Nijesam bila ni na proslavi deset godina. Bila sam tada van države, a iskreno, nije mi se ni išlo.
I sad isto razmišljam: ma šta ću ja tamo? Skoro ni sa kim se više ne gledam ni ne čujem. Bilo je kroz život i nekih svađa, nesporazuma i gluposti. Ko zna pamti li neko i dalje nešto od toga.
O čemu ću pričati sa tim ljudima?
Šta uopšte znam danas o njima?
Neke možda neću ni prepoznati.
Ali ubijedi mene Suzana.
„Ajde, prošlo je 20 godina. Biće lijepo da se okupimo.“
Napraviše se vajber grupe. Krenuše poruke, slike, prepiske. Čudan osjećaj, nekako ti se i ide i ne ide.
Radi radoznalost. Kako sad izgledaju? Čime se bave? Sjećaju li se školskih dana?
Da preskočim sad onaj dio klasične ženske muke – šta obući, šta obuti, koliko svečano, koliko opušteno, frizura, šminka…
I dođe i to veče. Proslava mature. Okupila se generacija Gimnazije „Stojan Cerović“ poslije 20 godina.
Ulazim, a dočekuje me drugarica iz osnovne i srednje škole. Kaže da je jedva čekala da me vidi.
Pristižu i drugi. Grljenje, ljubljenje, smijeh.
Prečudan osjećaj, kao da nije prošlo toliko vremena.
Odjednom toliko tema, pitanja i uspomena. Kao da smo se svi negdje u međuvremenu samo izgubili u životu, poslu, obavezama i svakodnevnici.
U prethodnim kolumnama pisala sam o zdravstvu, zapošljavanju, sistemu i svakodnevnim problemima, a ova je nekako više podsjetnik na ljude i odnose koje usput zapostavimo.
I onda od one početne misli „da li uopšte da idem“ dođem do potpuno suprotne:
Kad se opet gledamo?
Jer možda nam baš to danas najviše i fali. Da se češće vidimo. Da se podsjetimo ko smo bili jedni drugima prije nego što nas je život rasuo na različite strane.
I možda stvarno ne bi trebalo da čekamo 20 godina za jedno obično „kako si?“
Još me drži euforija od proslave 20 godina mature. Bilo je stvarno lijepo. Dobro smo se proveli, ispričali, ismijali i, makar na jedno veče, vratili se nekim jednostavnijim vremenima.
I drago mi je što sam opet vidjela te ljude.
Drago mi je što smo se okupili.
A još draže što su već počeli dogovori da se opet gledamo. I iskreno se nadam da nećemo čekati ni pet, ni deset, ni novih 20 godina za neko naredno okupljanje.
Nego da ćemo se okupiti već ove godine. Ko može i ko želi.
Jer očigledno još imamo o čemu da pričamo. Očigledno su te veze, uprkos godinama i životu, i dalje negdje ostale jake.
Samo smo ih malo zapostavili.
A možda baš zato ne bi trebalo da čekamo jubileje da bismo se opet okupili.
