Bez zadrške: A biste li mu to rekli u lice?
Jedna od stvari koje sam naučila radeći u medijima jeste da nikada ne treba potcijeniti sposobnost ljudi da od potpuno bezazlene vijesti naprave svađu.
Možete objaviti da je otvoreno dječje igralište i neko će se posvađati. Objavite uspjeh mladog čovjeka – naći će se neko da objasni da taj uspjeh i nije neki uspjeh. Neko dobije nagradu – sigurno je imao vezu. Neko pokrene posao – lako mu je, znamo mi kako je došao do novca. Neko izgleda dobro – sigurno je nešto radio na sebi. Ne izgleda dobro – još bolje, materijala za komentare koliko hoćete.
A ako je tema politika, zdravstvo, saobraćaj ili bilo šta što makar malo dijeli ljude, spremite kokice.
Facebook profil nam je, izgleda, postao mjesto na kojem svi imamo diplomu – iz medicine, prava, kriminalistike, ekonomije, psihologije, saobraćaja i, po potrebi, meteorologije.
Komentar je postao presuda
Kao urednica portala svakodnevno čitam komentare. Neki su korisni, neki duhoviti, neki kritički i sasvim opravdani. Često upravo kroz komentare saznamo za novi problem, dobijemo drugu stranu priče ili vidimo kako građani doživljavaju neku odluku.
I to jeste jedna od najboljih stvari koje su društvene mreže donijele medijima – publika više nije samo neko ko pročita tekst i ode. Može da reaguje, dopuni informaciju, ospori nešto što smo napisali, postavi pitanje i ukaže na problem koji treba istražiti.
Ali između „ne slažem se“ i „ti si idiot“ postoji poprilično prostora.
Mi ga, izgleda, sve češće preskačemo.
Posebno je zanimljivo koliko smo sigurni u stvari o kojima zapravo ne znamo gotovo ništa. Dovoljna je jedna fotografija, nekoliko rečenica ili naslov i slučaj je riješen. Znamo ko je kriv, ko laže, ko je lopov, ko je nesposoban, ko je kome šta sredio i šta se „zapravo“ dogodilo.
Policiji trebaju dokazi. Tužilaštvu istraga. Sudu postupak.
Nama treba Facebook objava.
„Ja samo kažem svoje mišljenje“
Ovo je vjerovatno najčešće opravdanje.
I naravno da svako ima pravo na mišljenje. Možete da mislite da je neka odluka pogrešna, da je vlast loša, da je neka usluga preskupa, da je organizacija događaja katastrofalna ili da je tekst koji smo objavili glup.
Možete, naravno, da mislite i da ja griješim.
Ali „to je moje mišljenje“ nije čarobna rečenica poslije koje baš sve što napišemo automatski postaje prihvatljivo.
Postoji razlika između kritike i vrijeđanja. Između pitanja i optužbe. Između sumnje i tvrdnje da je neko nešto uradio. Između komentarisanja nečijeg javnog rada i pretresanja njegovog privatnog života, porodice ili izgleda.
Ta granica na internetu nekako postane mnogo manje vidljiva.
Kad je žena na fotografiji, tema se lako promijeni
Posebna kategorija komentara postoji kada je u vijesti žena.
Može biti političarka, sportistkinja, direktorica, pjevačica, doktorica ili potpuno anonimna osoba. Tema teksta može biti šta god hoćete.
Vrlo brzo ćemo saznati i da li se nekome dopada kako izgleda.
Kosa, kilogrami, godine, odjeća, šminka – uvijek se pronađe nešto što je očigledno bilo neophodno saopštiti javnosti.
Muškarac može da govori o poslu i uglavnom ćemo komentarisati ono što je rekao. Žena može da govori o istom poslu, ali postoji sasvim realna mogućnost da ćemo usput analizirati i njene usne.
Jer zašto bismo se držali teme kada već imamo internet?
Najlakše je kada osobu ne poznajemo
Mislim da ekran stvara jednu vrlo zanimljivu vrstu hrabrosti.
Napišemo nešto čovjeku koga nikada nijesmo upoznali, pritisnemo „Objavi“ i nastavimo da skrolujemo.
Sa druge strane ekrana, međutim, nije profilna fotografija.
Nego čovjek.
I ne mislim da zbog toga treba da hodamo po internetu na prstima i svaku kritiku uvijamo u celofan. Naprotiv. Javne institucije, funkcioneri, kompanije, mediji, pa i mi koji radimo u njima, moramo da trpimo kritiku. Nekada i veoma oštru.
Ali oštra kritika i prostačko vrijeđanje nijesu sinonimi.
„Ovo ste uradili loše“ i „ti si kreten“ ne prenose istu poruku.
Prvo može da pokrene razgovor.
Drugo uglavnom samo govori nešto o osobi koja ga je napisala.
I mi u medijima imamo odgovornost
Najlakše bi bilo sada svu krivicu prebaciti na ljude koji komentarišu, ali ni mediji nijesu nevini.
Ako napišemo naslov tako da namjerno izaziva bijes, izvučemo nečiju izjavu iz konteksta, objavimo nepotvrđenu informaciju ili od tragedije napravimo predstavu samo zato što znamo da će komentari eksplodirati, teško možemo poslije glumiti iznenađenje zbog onoga što se dešava ispod objave.
Klikovi su važni. Bez publike nema ni medija.
Ali postoji razlika između privući pažnju i namjerno hraniti najgore reakcije publike.
Isto tako, moderiranje komentara nije cenzura svaki put kada nekome obrišete psovku, prijetnju ili uvredu. Ako neko iznese kritiku, neka stoji. Ako se ne slaže sa nama, još bolje – nijesmo ni očekivali da svi misle isto.
Ali pravo na komentar ne znači i pravo da se baš svaki sadržaj objavljen ispod našeg teksta mora čuvati kao kulturno dobro.
Najgore je što se navikavamo
Možda mi je upravo to najproblematičnije.
Počeli smo da prihvatamo ovakav način komunikacije kao normalan dio interneta.
„Ne čitaj komentare.“
„Šta očekuješ, to su društvene mreže.“
„Ako se javno eksponira, mora da trpi.“
Ne mora baš sve da trpi.
Čovjek koji je pristao da mu ime bude u novinama nije pristao da mu neko vrijeđa porodicu. Žena koja se pojavila na fotografiji nije otvorila javno glasanje o svom tijelu. Roditelj koji je ispričao problem svog djeteta nije pozvao nekoliko stotina nepoznatih ljudi da mu objasne kakav je roditelj.
A osoba koja je pogriješila nije prestala da bude osoba.
Biste li isto rekli uživo?
Ne očekujem da internet postane mjesto na kojem ćemo svi jedni drugima pisati srca i govoriti kako smo divni.
Bilo bi i dosadno.
Treba da se raspravljamo. Treba da kritikujemo. Treba da kažemo kada nešto nije dobro. Treba da pitamo institucije, političare, medije i jedni druge ono što nam se možda neće dopasti.
Ali možemo to da radimo bez potrebe da nekoga ponizimo.
Možda prije objavljivanja komentara ne moramo da prolazimo kroz deset pravila digitalne komunikacije, provjeravamo bonton i brojimo do deset.
Dovoljno je jedno pitanje.
Biste li to isto, tim istim riječima, rekli toj osobi da sada sjedi preko puta vas?
Ako je odgovor da – napišite.
Ako je odgovor ne, možda problem ipak nije u toj osobi.
Možda je samo ekran dao malo više hrabrosti nego što nam pripada.
