Bez zadrške: Bez iskustva – bez šanse
„Traži se iskustvo. Minimum godinu, poželjno dvije.“
Tako počinje većina oglasa za posao.
I tu se priča za mnoge mlade završava prije nego što je počela.
Nakon uvodne kolumne u ovoj se bez zadrške bavim temom prvo radno iskustvo mladih.
Svaki poslodavac želi da za novac koji plaća dobije maksimum, a neki i više od toga. Malo je onih koji su spremni da zaposlene uče i obučavaju. S jedne strane, to je razumljivo. Novac je teško zaraditi, posebno u malim preduzećima gdje nekoliko ljudi nosi cijeli posao. Tu se od svakog očekuje maksimum.
Ali problem nastaje kada se od početnika očekuje isto što i od nekoga sa iskustvom. Dva zaposlena, ista plata, a razlika u znanju i vještinama ogromna. To ne utiče samo na posao, već i na međuljudske odnose.
Idealno bi bilo da svi sve znamo i da već prvog dana budemo produktivni. Ali realnost je drugačija.
Od nečega se mora početi.
Niko se nije naučen rodio.
Moje prvo volontersko iskustvo bilo je u Udruženju za pomoć licima ometenim u psihofizičkom razvoju Nikšić sa samo 10 godina.
Sa njima i uz njih učila sam o volontiranju, antidiskriminaciji, borbi za ljudska prava i toleranciji.
Prvi plaćeni angažman imala sam u Centru za monitoring i istraživanje (CEMI), radeći na koordinaciji posmatrača izbora.
Tu sam naučila ono što se ne uči iz knjiga — komunikaciju, organizaciju i kontrolu kvaliteta.
Radno iskustvo stekla sam i u mljekari Nika, tokom ljeta još u srednjoj školi.
Tada sam prvi put imala radno vrijeme, kolege, noćne smjene i prekovremeni rad — i zaradila svoju platu.
I danas sva tri iskustva stoje u mojoj biografiji.
Jer svako od njih me je naučilo nečemu važnom — i nijednog se ne stidim.
Ali o CV-ju — drugom prilikom.
Iskustvo se stiče radom – kroz greške, učenje i praksu. Ali za to je potrebna prva prilika. Prvo iskustvo. Prvi angažman. Mladi moraju dobiti šansu da nauče, pa i da pogriješe.
S jedne strane su poslodavci koji traže iskustvo.
S druge, mladi kojima rijetko ko daje priliku da ga steknu.
Ipak, prilike postoje. Ono što često nedostaje jeste svijest o njima.
Jedan od odgovora na ovaj problem je i program m!M KOMPAS, koji smo pokrenuli u NVO Mladiinfo Montenegro. Fokusiran je na karijernu orijentaciju, mentorstvo i praksu, sa ciljem da mladima omogući prvo radno iskustvo.
Nevladin sektor se često zanemaruje kao opcija, a može biti idealno mjesto za početak. Nećete tu zaraditi milione, ali hoćete steći ono što vam najviše nedostaje – iskustvo, vještine i kontakte.
I nije poenta u jednom programu.
Poenta je da mogućnosti postoje.
Tu je i UNICEF-ov program „Prilike“, koji nudi stažiranje kod poslodavaca. Postoji i program stručnog osposobljavanja visokoškolaca, iako u praksi često više liči na kvantitet nego na kvalitet.
Zavod za zapošljavanje Crne Gore takođe nudi različite programe kroz koje se može steći iskustvo.
Ne treba zaboraviti ni sezonske poslove. Teški su, zahtjevni i bez mnogo slobodnih dana, ali pružaju nešto što je na početku najvažnije – radno iskustvo, odgovornost i kontakt s ljudima.
Dakle, prilika ima.
Da li je onda opravdano što poslodavci traže iskustvo? Donekle jeste.
Ali samo ako postoji realna mogućnost da se to iskustvo stekne.
Ako je nema, onda problem nije u mladima.
Možda rješenje nije komplikovano kako se čini.
Možda je dovoljno ponuditi obuku, probni rad ili stažiranje.
Dati šansu da se uči, uz rad.
Jer mjesec dana je dovoljan da obje strane vide da li to ima smisla.
Dok god iskustvo bude uslov, a ne prilika, mladi će ostajati bez šanse.
Zato pitanje nije samo ima li posla.
Pitanje je hoćemo li konačno napraviti način da do njega mogu doći oni koji tek počinju.
