Baćo Mitrić: Monolog moje majke

“Eh, moj nesretni sine, moj pametni Blagota i moj ludi Jadota, znala ti je jadna jatka da ćeš kad tad dopanuti tijeh rana…zaonešljanio si, zaonebrijanio i zajadio ko potonji rob ovoga svijeta..Nižeš uzaludne dane i noći, nižeš čaše, cigare ne tuliš, listaš karte, nakve snove snivaš, godinama vitezaš nakvu kaštigulju, strva joj se ne znalo i anatejemate bilo..Kopniš…Mljesto da ti puca ona rabota za vas bijeli okrsni svijeti, tebi puca utroba evo već drugi put za nepunu godinu…sad ćeš pod nož kukala ti jatka kad sam te rodila takvog baksuza…A šta ti je jadna jatka sve preživjela ne daj bože ni dušmaninu…potkraj rata, uoči samog Đurđeva dne razbolje mi se jedinče i poslije nekoliko dana izdanu…a ni jedanaestu ne blješe napunio…Sjati se ono malo čeljadi iz sela, žene sve u crnini neka saranila muža, neka brata, neka sina, a poneka svu trojicu…Bože dragi, zla li vakta ima li te iđe…ja se sklupčala uz moje čedo….viđu ne diše….Oće li mi bog pamet uzeti ili ću kukat za njim dok sam živa…Kumovi donesoše nekolike pritke od seoskih torova da prave sanduk…Eh, da sam imala bar novu košulju da obučem nesretniku… i tako saranismo ga…prolaze dani godine dođe i oslobođenje rodih i tebe da mi očinji vid otvoriš a ti sad mreš ođe…I sve ovo vrijeme nijesam znala od koga mi je veći jad…od onog što sam ga u crnu zemlju spuštila ili od tebe što sebe saranjuješ svaki ubogi dan…
(Zapisano početkom devedesetih, na odjeljenju hiruškom nikšićke bolnice, soba br. 5.)