Časovničar: Poziv koji odumire

Više niko ne šije, ne kuje, ne lijepi, ne sastavlja. Ako se nešto pokvari, umjesto da ga popravimo, jednostavno kupimo novo. Da svi zanati već odavno kod nas izumiru potvrdio je za naš portal časovničar Milo Radović.

„Izumire, sigurno da izumire, pogotovo ovaj zanat. Ranije je u gradu bilo sedam ili osam časovničara. Danas možda dva, tri. I to se i oni više bave trgovinom, a ne popravkom“, objašnjava on.
Radović se prisjeća da je više posla bilo ranije, jer su ranije bile mehanizacije satova koje su se morale popravljati. U poslednje vrijeme, kaže on, popravljaju se neke sitnice, zamjenjuju kaiševi, baterije.
„Danas se sat koristi više kao modni detalj, a ne u funkciji informisanja o vremenu, kao što je to bilo ranije“, ističe on. Dodaje da se u mnoštvu satova lošeg kvaliteta koje narod kupije, mogu se još uvijek naći kvalitetni satovi koje ne mogu baš svi sebi priuštiti, a takve stvari vrijedi popravljati.
„One stvari koji se skuplje plate ipak vrijedi popravljati, pa onda nastaje problem. Npr. kod mene, kao časovničara, dođu da proprave naočare, torbu, za bilo koji manji šaraf i sl.“, objašnjava on. I dodaje da nepostoji više ni jedan tašner u gradu, ni kovač, ali ni mnogi drugi. Ljudi danas samo kupuju, rijetko šta popravljaju.
„Kad sam ja bio mlad bila je trogodišnja škola za ovaj zanat, kao i za svaki drugi. Danas mislim da nema škole za ovaj zanat. Trenutno jedan mladić kod mene uči zanat. S vremena na vrijeme dođe po neko na praksu, ali valjalo bi da ih je i više“, kazao je on.
Za naš grad, po njegovom mišljenju, je bolje da ima što više časovničara, ali i svih zanata. Konkurencija je dobra kada postoji, ali nažalost toga je sve manje i manje. Nažalost svi zanati izumiru.
„Zanat je „zlata vrijedan“, od svakog poštenog posla se može zaraditi, zaključio je on.