Mladi Nikšića

Po­ro­di­ca Usko­ko­vić or­ga­ni­zo­va­la je na gro­blju u Bo­ge­ti­ći­ma obi­lje­ža­va­nje vi­je­ka od po­gi­bi­je svog slav­nog pre­tka Pet­ka Spa­so­je­va Usko­ko­vi­ća, čo­vje­ka ko­ji je za vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta na­pra­vio pod­vig ka­kav se ne pam­ti ni u Cr­noj Go­ri, a ni ši­re, piše Dan. 

Te 1917. go­di­ne ubijeno je se­dam austro­u­gar­skih voj­ni­ka i ofi­ci­ra, a u znak od­ma­zde oku­pa­tor je od­lu­čio da stri­je­lja 20 mje­šta­na Bo­ge­ti­ća, me­đu ko­ji­ma je bio i Pet­kov se­da­ma­ne­sto­go­di­šnji si­no­vac Kr­sto. Pod bre­me­nom ama­ne­ta da­tog bra­tu Sa­vu na sa­mr­ti da će ču­va­ti nje­go­vo sed­mo­ro dje­ce, še­zde­set­sed­mo­go­di­šnji Pet­ko se od­lu­ču­je da na stre­li­štu svoj ži­vot za­mi­je­ni Kr­sto­vim, što austro­u­gar­ski ofi­ci­ri pri­hva­ta­ju jer im je bio va­žan sa­mo broj ta­o­ca ko­je će stri­je­lja­ti.
Pred­sjed­nik nik­šić­kog UB­NOR-a i an­ti­fa­ši­sta Slo­bo­dan Mir­ja­čić re­kao je da je iz rod­nih Ćur­či­ća u Pje­šiv­ci­ma Pet­ko do Bo­ge­ti­ća pje­ša­čio če­ti­ri sa­ta ka­ko bi na vri­je­me sti­gao pred stre­ljač­ki vod. U svom do­mu osta­vio je su­pru­gu Jo­ku, je­da­na­e­sto­ro dje­ce i dvo­je unu­ča­di, ali čvr­sto na­mje­ran da spa­si si­nov­ca.
“Da­nas po­sli­je 100 go­di­na oku­pio nas je Pet­ko Usko­ko­vić da nas pod­sje­ti na hu­ma­nost, čo­vječ­nost, po­šte­nje i da ova­kva dje­la ži­ve do­vi­je­ka. Ča­sna sta­ri­na po­ka­zao je čo­vje­čan­stvu da se do­bra dje­la ri­jet­ko de­ša­va­ju, a du­go pam­te”, is­ta­kao je Mir­ja­čić.
Za­ha­vlju­ju­ći stri­cu, Kr­sto je ostao živ, a 1972. go­di­ne po­di­gao je Pet­ku spo­me­nik na gro­blju u Bo­ge­ti­ći­ma. Pri­ča o hra­brom Pet­ko­vom pod­vi­gu pre­no­si se s ko­lje­na na ko­lje­no u po­ro­di­ci Usko­ko­vić, a nje­gov unuk Raj­ko is­ta­kao je da su o tom do­ga­đa­ju pi­sa­li mno­gi, te da se na­da da će jed­na od uli­ca u Nik­ši­ću ili Da­ni­lov­gra­du do­bi­ti ime nje­go­vog dje­da.
Naj­sta­ri­ji ži­vi Pet­kov po­to­mak Đor­đi­je Đo­ka Usko­ko­vić is­ta­kao je ov­da­šnja isto­ri­o­gra­fi­ja ni­je za­bi­lje­ži­la ka­ko taj, ta­ko ni mno­ge dru­ge do­ga­đa­je i ju­na­ke iz Pr­vog svjet­skog ra­ta.
“O Pet­ku se pri­ča­lo, uz gu­sle pje­va­lo, pi­sa­lo u no­vi­na­ma, ali ne na pra­vi na­čin. Što se ti­če Pr­vog svjet­skog ra­ta isto­ri­ja je bi­la štu­ra o ju­na­ci­ma, nji­ho­vim pod­vi­zi­ma i ci­vil­nim žr­ta­va. Ni­je im se isto­ri­ja Cr­ne Go­re odu­ži­la na pra­vi na­čin za­to je zna­ča­jan ovaj naš skup na sto­to­go­di­šnji­cu od do­ga­đa­ja ka­ko bi pod­sje­ti­li na ono što se ta­da de­ša­va­lo”, ka­zao je Đor­đi­je Usko­ko­vić.
Svi Pet­ko­vi po­tom­ci uče­stvo­va­li su u Dru­gom svjet­skom ra­tu, a je­dan od nje­go­vih unu­ka bio je u bi­ci na Su­tje­sci. Na­kon tog ra­ta, u vri­je­me ko­lo­ni­za­ci­je i Kr­sto je na­pu­stio rod­ne Ćur­či­će i oti­šao u Voj­vo­di­nu gdje se ože­nio. Pre­mi­nuo 1983. go­di­ne i iza nje­ga su osta­la tri si­na i dvi­je kće­ri, od ko­jih i 21 unu­če i vi­še pra­u­nu­ča­di. Kr­stov unuk Bo­ško Usko­ko­vić je­di­ni je ko­ji da­nas ži­vi u Pod­go­ri­ci i, ka­ko je re­kao, svi du­gu­ju ži­vot Pet­ku.
“Još od ra­nog dje­tinj­stva bio sam na­dah­nut tom pri­čom ka­ko je Pet­ko pod­met­nuo svo­je gru­di da spa­si mog dje­da. U na­šoj ku­ći stal­no se o to­me pri­ča­lo i da­nas se pri­ča jer svi mi du­gu­je­mo nje­mu ži­vot”, is­ta­kao je Bo­ško Usko­ko­vić.
U pro­gra­mu, ko­ji je vo­dio Dra­gan Mi­tov Đu­ro­vić, uče­stvo­vao je gu­slar Ra­de Ra­do­vić ko­ji je uz stru­ne gu­sa­la ot­pje­vao pje­smu o Pet­ku Usko­ko­vi­ću ko­ju je na­pi­sao Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški.