,,Pišem Vam – šta bih znala bolje?

I šta Vam više mogu reći?

Sad zavisi od Vaše volje

prezrenje Vaše da l’ ću steći.

 

Al’ ako Vas moj udes hudi

bar malo trone i uzbudi,

Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,

i za sramotu mojih jada

ne biste znali Vi ni sada,

bar da se nadam da sam smela

Da ćete opet k nama doći

i da ću ma i retko moći

u selu da Vas vidim našem,

da se veselim glasu Vašem.

Da vam što kažem, pa da zatim

o istom mislim i da pamtim

dane i noći duge sama

dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak Vi ste, znamo,

teška Vam je seoska čama.

A mi, mi ničim ne blistamo,

No iskreno smo radi Vama.

Što dođoste u nase selo?

U stepi, gde moj život traje,

ja ne bih srela Vas zacelo

i ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

možda bih jednom ( ko će znati? ),

po srcu našla druga varna

i bila bih mu žena smerna,

a svojoj deci dobra mati.

Drugi!

Al’ ne, ja nikom ne bih

na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

Moj život sav je jemstvo bio

da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

Znam, Bog je tebe uputio,

moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

I neviđen si bio mio.

Tvoj pogled me je svud proganj’o,

u duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,

jer čim si ušo, ja sam znala,

sva premrla i usplamsala,

i rekla: on je ovo bio!

Ja Tebe često slušah sama;

govorio si sa mnom jednom

kad prosjaku pomagah bednom

i kada blažih molitvama,

buru i jad u srcu čednom.

Zar ti i onog trena,

O priviđenje moje drago.

Promako kroz noć kao sena,

nad uzglavlje se moje sago

i šapnuo mi reči nade.

Ljubavi pune i iskrene?

Ko si Ti? Čuvar duše mlade

il’ kobni duh što kuša mene?

Utišaj sumnje sto me guše.

Možda su sve to sanje moje,

zablude jedne mlade duše,

A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti Tvojoj dajem sebe,

pred Tobom suze bola lijem

i molim zaštitu od tebe…

Zamisli: ja sam ovde sama

i nikog nema da me shvati;

Sustajem i moj um se slama,

a nemo moje srce pati.

Čeka me; nade glas u meni

bar pogledom oživi jednim,

ili iz teškog sna me preni

prekorom gorkim i pravednim!

Završih! Da pročitam, strepim…

Od stida nemam više daha…

Al’ Vaša čast mi jemči lepim

I predajem se njoj bez straha…”

M.S.