Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!
Ali dirnuti rukom nije smeo
ni otmeno ti lice, niti usta,
ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
u iskićenu mozaik-odelu
dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,
gledam te tužnu, svečanu, i belu;
I kao zvezde ugašene, koje
čoveku ipak šalju svetlost svoju,
i čovek vidi sjaj, oblik, i boju
dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene sa mračnoga zida,
na počađaloj i starinskoj ploči,
sijaju sada, tužna Simonida,
tvoje već davno iskopane oči…