Jovan Dučić
Kad prođu dani, ko će znati
da kaže povest o njima –
prolaze kao ludi svati,
na belim i besnim konjima.
Ja rasuh pesmu kao more,
svi od nje zvuče gajevi;
I blaga koja u dnu gore
čuvahu ljuti zmajevi…
Minu sa svojom svitom celom
i ljubav s njenim bolima,
sa paževima i sa velom,
plačna u zlatnim kolima.
A krv još puna žeđi besne –
žeđ mača i kad miruje! –
Da svakom čašom o pod tresne,
kao kad tiran piruje.
Kao da u sjaj mojih voda
još suza nije kanula,
i da je jutros s mladog svoda
prvi put zora svanula.