Decembarsko nebo – Dušan Vasiljev
Pod ovim olovnim plaštom sivim
ja nemam toplog mesta,
i nemam muškog gesta –
ja ne živim.
Ja se spasavam ispred sebe.
Jer da l’ je život:
pijan od srama
valjat se po mračnim kapijama?
Ja bežim ispred sebe:
od svake se biljke pomoći nadam,
od svakog oblaka pokrova tražim,
od svake magle zaklona želim,
od svakog čoveka milosti molim.
Ali pomoći ni s koje strane
(ja valjda moram da stradam):
jer kroz bele poljane duge
teškim topotom u grob me prate
moje bolesne Tuge…
Moje bolesne Tuge..